Mislim da je većini nas bilo iskustvo neprijatnog i nelagodnog osećaja suvih usta zbog žeđi. Da se nađemo nakon dugog šetanja na suncu ili nakon sportske aktivnosti bez vode za piće ili možda da ostanemo zaglavljeni u prometnoj gužvi u automobilu bez vode sa sobom i bez mogućnosti da stignemo do mesta gde se možemo osvežiti. Ovo stanje, koje nije samo neprijatno nego i izuzetno opasno, samo je signal koji naš organizam šalje mozgu kako bi ga upozorio da moramo obavezno hidratirati jer trošimo više tečnosti nego što smo je uneli ili unosimo. Problem je u tome što kada nam organizam šalje taj signal, već smo u stanju nedostatka! On, naime, reaguje na opasnu situaciju potičući nas da je što pre rešimo.
Ali što se događa ako, jednom kada smo upozoreni na ovu izuzetno opasnu situaciju, ne možemo doći do adekvatne zalihe tečnosti (vode) koju možemo konzumirati? Nažalost, posledice su vrlo ozbiljne; organizam brzo ulazi u komu i neizbežno dolazi smrt.
Ovo je samo jedan primer koji, prema mom mišljenju, učinkovito opisuje razliku između delovanja i reagovanja. Postoji samo jedan način da se spreči dehidracija, a to je da se osiguramo da smo uneli adekvatnu količinu tečnosti pre nego što osetimo žeđ. Zdrav razum, naime, sugeriše da ako moramo proći pustinju, moramo poneti svu vodu potrebnu da bismo stigli do prve oaze, osiguravajući da pratimo put koji to omogućuje. Ovo, prema mom mišljenju, odgovara „delovanju“, to jest: planiranju, analizi, predviđanju, anticipaciji. Delovati znači kretati se s jasnim ciljem koji treba postići samo nakon što smo osigurali da imamo potrebna znanja, veštine i sposobnosti za to.
Krenuti bez odgovarajuće količine vode, samo da bismo na pola puta osetili žeđ, može dovesti do reagovanja sigurno s velikom odlučnošću, ali isto tako s naprezanjem, teškoćom, približavanjem, nepreciznošću, netačnošću, površnošću. Moguće je da uprkos svemu nesrećnik pronađe rešenje, samo što je u tom trenutku spreman popiti bilo što, čak i vodu iz hladnjaka Toyota Land Cruiser koja je bila napuštena bog zna koliko dugo u pustinji, što nije idealno rešenje, ali je jedina moguća alternativa smrti. To je reagovanje.
Delovanje znači odrediti vlastiti učinak, provesti vlastitu akciju, raditi i delovati pretvarajući misao i reč u dela. Reagovanje znači odgovoriti na vanjsku akciju ili situaciju pokušavajući je suzbiti; protiviti se, pokušavati prestati trpeti bol, patnju. To znači odgovoriti na akciju protivnika ili opšte nepovoljnosti.
Osobno, nakon što sam sarađivao s menadžerima različitog porekla i kulture u javnom i privatnom sektoru, u velikim kompanijama i manjim preduzećima, stekao sam utisak da je dobar menadžer onaj koji deluje, dok loši menadžeri samo reagiraju na događaje.
U kompanijama, primer ove razlike u stavovima vidim oduvek u načinu na koji se planiraju i upravljaju obrazovne aktivnosti. Retko sam video da se obuka smatra aktivnošću koju treba upravljati preventivno (delovanje), mnogo češće (nažalost) pokreće se reaktivno (reagovanje), tj. kada kompanija već oseća žeđ.
Obuka je upravo ona aktivnost koju dobar menadžer planira kako bi njegovo radno okruženje i on sam pravovremeno raspolagali svim potrebnim resursima za uspešno dovršenje misije ili postizanje cilja. Loši menadžeri, s druge strane, koriste obuku kao poslednje sredstvo za spasenje i pokušavaju pobeći od svojih odgovornosti.
Kao osiguravajuća polica, ja se obrazujem nadajući se da nikada neću trebati stvari koje sam naučio, ali ako mi zatrebaju, bit ću spreman. Usput, mogu vam garantovati da nema ni jedne stvari koju sam naučio tokom svog obrazovnog puta koja mi nije bila korisna, naprotiv, uvek imam osećaj da ne znam dovoljno.
Prijatno se provedite!
Objavio: Valter Ribichesu