Komunikacija je bez sumnje aktivnost koju ljudska bića najčešće obavljaju, a u isto vreme najviše zanemaruju. Navedeni smo da verujemo i shodno tome prilagođavamo svoje ponašanje, polazeći od pretpostavke da je sposobnost komuniciranja urođeni dar. Bez ikakve senke sumnje, kao što su aksiomatski podržali i demonstrirali Paul Vatzlavick i drugi naučnici Instituta za mentalna istraživanja (MRI) iz Palo Alta (Kalifornija – SAD), nemogućnost nekomunikacije je jedna od pet pretpostavki Pragmatike ljudske komunikacije i verovatno je iz tog razloga ta nemogućnost značila da je vremenom čin komuniciranja postao očigledna aktivnost. Za ovu sliku nije dat alternativni tekst. Ali šta znači komuniciranje i iznad svega, koja je razlika između komuniciranja shvaćenog jednostavno (i trivijalno) kao prenošenje informacija i onoga što je opisao Paul Vatzlavick, mnogo bliže izvornom značenju termina , odnosno stavljanje do znanja, deljenja (od latinskog communicare, izvedenica od communis, zajednički). Samo pomislite na neprelazni oblik termina, koji se posebno odnosi na deljenje, razmenu ideja, emocija i osećanja, da biste razumeli kako je komunikacija znatno složenija aktivnost nego što se navodi da verujemo i iznad svega, koliko je važna za postizanje ciljeva Zadovoljavajući nivo odnosa sa drugima bez obzira na kontekst, bio on profesionalni, lični, sentimentalni ili formalni.
Koncept „efikasne komunikacije“ poslednjih godina sve više probija put kako u akademskim krugovima, tako i u opštem leksikonu, zahvaljujući i širenju tzv. između ljudske prakse koja se sprovodi isključivo na automatskim funkcijama mozga i mnogo zahtevnije koja je omogućena zahvaljujući kognitivnim sposobnostima mozga. Koncept efektivnosti primenjen na čin komuniciranja u velikoj meri proširuje paradigmu međuljudskih odnosa, jer implicira da smo sigurni da ćemo biti shvaćeni u skladu sa našim namerama. To bi se moglo rezimirati tako što je jedno govoriti, a sasvim drugo imati izvesnost da će nas naš sagovornik razumeti prema našim namerama. Za ovu sliku nije obezbeđen alternativni tekst. Dakle, ko je dobar komunikator? Čak iu ovom slučaju, opšte mišljenje je dovedeno do fundamentalne greške (kao i da se sposobnost komuniciranja uzima zdravo za gotovo), naime, da se smatra dobrim komunikatorom neko ko je u stanju da drži javne govore privlačne i ubedljive, ograničavajuće. sve u okviru druge discipline koja, iako veoma drevna, nema mnogo posla, ili se bar ograničeno ukršta u specifičnim kontekstima sa komunikacijom pragmatično shvaćenom: retorikom. Istina, „dobrim komunikatorom“ ne treba da se smatra onaj ko ume da drži uzbudljive govore, već onaj ko ume aktivno da sluša svog sagovornika.
Ova proaktivna aktivnost, koja se za većinu doživljava kao paradoks, zapravo je ono što definiše „dobrog komunikatora“ jer čin komuniciranja nije jednosmerni linearni put, već kružni pokret koji neprestano proizvodi povratne poruke ( povratne informacije) koje imaju i komunikacionu vrednost jer utiču na emitovanje novih povratnih poruka i tako dalje, sve dok se ne postigne sama svrha komuniciranja. Prirodna posledica ovakvog pristupa komunikaciji je da sagovorniku ne možemo da vraćamo poruke koje su usklađene sa našim početnim namerama, ako se aktivno i efikasno ne pripremimo da saslušamo sve poruke koje nam on šalje. Ne možemo biti shvaćeni prema našim namerama ako prvo ne razumemo svog sagovornika. Kao što je već rekao Zenon iz Citija:
„razlog zašto imamo dva uha i samo jedna usta je to što moramo više da slušamo, a manje da govorimo“.
Dobra komunikacija svima!