Ako posmatramo univerzum kao uređeno proširenje koje se proteže od pojedinačnog ljudskog bića, preko društva, Zemlje, Sunca, solarnog sistema i dalje, sve do cele galaksije, i uporedimo veličinu pojedinačnog ljudskog bića s veličinom galaksije; vršeći isto razmatranje unatrag, počevši uvek od ljudskog bića, otkrili bismo da je svako ljudsko telo sastavljeno od otprilike šezdeset triliona ćelija koje čine organe, mišiće, kosti, nerve, limfni sistem itd. Možemo, dakle, razmišljati o svakom pojedinačnom ljudskom biću kao o celom univerzumu, čije funkcionisanje zavisi od ispravnog funkcionisanja pojedinačnih ćelija, baš kao što je celokupni univerzum regulisan zakonima fizike, mnogi od kojih su nama još nepoznati, baš kao što je nepoznat veći deo funkcionisanja ljudskog tela uprkos ogromnom napretku nauke.
Sledeći ovu logiku, i ljudska društva se mogu posmatrati kao grupacije agregiranih ćelija, pri čemu svaka ima specifične funkcije, od čijeg funkcionisanja zavisi postojanje celog sistema; svaka ćelija je nevidljivim nitima povezana s drugom i na neki način zavisi od nje, baš kao što druga zavisi od nje.
Svaki deo „celog“ čini „celo“ i zavisi od drugih delova „celog“.
Ovaj dinamički mehanizam koji se čini altruističkim i agregirajućim, zapravo je moguć zahvaljujući kontinuiranom i stalnom sukobu između delova „celog“. Ono što postoji u prirodi uključeno je u širi i složeniji sistem (onaj koji ekolozi nazivaju „ekosistem“ i kozmolozi „kosmos“), u kojem svi komponenti koegzistiraju i sarađuju, ali se bore, jedu, ometaju i uništavaju jedni druge kako bi održali sistem živim, možemo reći, u perspektivi „zdrave konkurencije“.
Na primer, u morskom okruženju, biljni plankton pretvara sunčevu svetlost i postaje hrana za životinjski plankton, koji zauzvrat hrani manje ribe koje služe kao hrana za veće ribe koje, kada umru, postaju hrana za plankton. Koegzistencija unutar složenih sistema je stoga veoma specifična i prilično jedinstvena, jer svi doprinose održavanju „celog“ u životu iako su u stalnoj borbi međusobno; ako delovi „celog“ prestanu da se takmiče, svi bi umrli.
Razmatrajući ono što u finansijama i ekonomiji nazivamo „tržištem“, nije teško prepoznati kako ova logika čini osnovu funkcionisanja tržišta, koje je ništa drugo do složen sistem sastavljen od preduzeća, baš kao što su preduzeća, pak, sastavljena od manjih jedinica, ljudi, svaki s određenim zadatkom i funkcijom usmerenom na funkcionisanje „celog preduzeća“.
Dakle, kompetitivno suživot delova „celog“, bilo da je to ekosistem ili preduzeće, osnova je funkcionisanja samog sistema.
Ali šta se događa ako se unutar sistema unese ili generiše čestica koja je strana „celom“?
Ako pogledamo šta se događalo Zemlji tokom njenog postojanja, možemo videti da je tokom svojih otprilike četiri i po milijarde godina postojanja[1] doživela razne kataklizme, dovoljno je da se setimo ledenih doba ili činjenice da se magnetno polje barem pet puta preokrenulo u poslednjih trista dvadeset hiljada godina (što je, sve u svemu, kratak period u odnosu na život planete). Ako gledamo tržišta, znamo da se ono što nazivamo „ekonomske krize“, tj. iznenadne promene pravila i predviđanja, sada sve češće dešavaju. Ali iz svake kataklizme, baš kao i iz svake krize, svaki sistem se uvek oporavio prilagodivši se promenama donetim kataklizmom bilo koje vrste, što je dokaz da Zemlja još uvek postoji. Dakle, problem nije u tome.
Prava opasnost za složene sisteme (za „celo“) su poremećene ćelije; one koje se takmiče s drugim delovima „celog“, ali nemaju krajnji cilj i svrhu blagostanja „celog“, već isključivo svoj jedini i ekskluzivni opstanak. Ako bismo uzeli ljudsko telo kao primer, ovu pojavu bismo mogli uporediti sa tumorskim ćelijama, koje se takmiče s drugim ćelijama samo s ciljem da ih unište kako bi rasle i napredovale.
Kada se radi o preduzećima, saradnik koji deluje u suprotnosti s drugim delovima „celog preduzeća“ ne radi da bi donosio „konstruktivne kataklizme“, već da bi stekao životni prostor isključivo za sebe, delujući upravo kao tumorska ćelija unutar ljudskog tela: apsorbuje resurse radi isključivo vlastitog interesa. Isto važi i za preduzeća koja deluju (neizbežno) na tržištu, ali ne deluju za dobrobit „celog tržišta“, već isključivo za svoj rast.
Ova vrsta nezdravog sebičluka je pre ili kasnije, uvek i bez izuzetka, osuđena na propast, jer postoji ograničenje rasta koje ne uzima u obzir potrebe „celog“. To ograničenje je određeno sposobnošću otpora/reakcije „celog“. Svako telo napadnuto od strane tumorske ćelije osuđeno je na poraz ako ne može da suzbije širenje tumora, a ako domaćin padne, i napadač padne, ne uspevši u svom opstanku, što nije moguće bez „celog“ koji ga prima.
Kada imunološki sistem nije u stanju da se odbrani od napada, postaju neophodni spoljni zahvati usmereni na uklanjanje ili neutralizaciju napadača. U svakom sistemu, bilo biološkom ili ekonomskom/finansijskom, prevencija postaje ne samo preporučljiva već apsolutno neophodna, budući da suprotstavljanje faktorima usmerenim na suzbijanje sistema mora početi pre nego što ugrozi vitalne organe.
Prilikom akcija suprotstavljanja faktorima koji deluju protiv zdravlja sistema, treba imati na umu da poremećene ćelije ne uvek svesno deluju; one zapravo deluju prema svojoj prirodi, ali su u sukobu sa prirodom „celog“, pa su potrebne delikatne i specifične intervencije koje, baš kao u medicini, treba poveriti onima koji su razvili posebne veštine i sposobnosti, jer rizik od delovanja na osnovu kognitivnih pristrasnosti vreba iza ugla.
Hvala vam na pažnji.
Objavio: Valter Ribichesu