KAKO SE STVARA ŠAMPIONSKI TIM

Kad naše društvo priča o liderima, uglavnom mislimo na direktore, šefove, selektore. Time potcenjujemo ulogu neformalnih vođa – onih igrača u timu koji utiču na ishod utakmice tonom koji daju, načinom na koji se ponašaju i kako ginu jedan za drugog... više

Kada se priča o uspehu, fokus je skoro uvek na pojedincu. Vode se debate o tome ko je "najveći svih vremena", ko je najzaslužniji za pobedu, ili koje će zvezde klub dovesti sledeće sezone da bi bio još jači.

Ono što se u takvom razmišljanju gubi jeste da lideri ne postižu ništa sami. Zapravo, ništa veliko u životu se ne postiže sam. Da bi se radile velike stvari, mora se osloniti na saborce. A da bi se pobeđivalo, vođa tima mora da nađe način da izvuče i poslednji atom fizičke, mentalne i emotivne snage iz ljudi oko sebe.

Otkako je okačio kopačke o klin, Nemanja Vidić je mnogo razmišljao o tome šta je doneo timovima za koje je igrao. Ljudi ga pamte kao štopera, kao "Stenu". Ali on veruje da je jedan drugi skup ponašanja – način na koji je pomagao ljudima oko sebe da budu bolji – bio ključan razlog zašto su njegovi timovi toliko osvajali.

Kroz analizu njegovih iskustava, definisani su principi koje svako može da primeni da izvuče maksimum iz svog tima. Sve se svelo na sedam ključnih stvari. Iako su njegova iskustva uglavnom sa fudbalskog terena, Vidić veruje da se ove tehnike mogu primeniti u bilo kojoj firmi, organizaciji, bilo gde.

Filozofija tima iznad svega
Vođstvo se, po njemu, svodi na dve stvari: Da li ti je stalo do tvojih saigrača i njihove uloge u timu? I da li ti je stalo do pobede, što je cilj zbog kojeg ste se i okupili? Liderstvo zahteva poverenje, a poverenje se rađa iz duboke brige jednih za druge i uverenja da je pobeda stvar celog tima. Za obe stvari se mora goreti.

Vidić se uvek trudio da bude idealan saigrač. To je poneo iz kuće. Kasnije, u Zvezdi, ta filozofija "tim je svetinja" postala je deo njegovog DNK. Postoji ona stara izreka u sportu: Hoćeš da budeš zvezda ili hoćeš da budeš šampion? Njega su zanimali samo timski ciljevi – da osvaja titule za klub, da bude saigrač na kojeg se možeš osloniti, a ne da juri ličnu statistiku. Taj stav ga je pratio kroz celu karijeru.

Da se provede vreme po svlačionicama profesionalnih klubova, bilo bi iznenađujuće koliko igrača se ne ponaša tako. Neki uzimaju sve zasluge kad ide dobro, a kad krene po zlu, traže izgovore i krive sve druge. Sebični su, i saigrači to vide. Kad bi video takve igrače, kojima je više stalo do sebe nego do tima, video bi i kako ljudi oko njih gube motivaciju. Na neki način, smatrao je da je imao sreće što je takvih bilo mnogo, jer da nije, protivnike bi bilo mnogo teže pobediti.

Pa šta to tačno rade veliki lideri u timu? Po Vidiću, to je ovih sedam stvari.

1. Tim na prvom mestu. Uvek. Čak i kad tebi lično lome kičmu.
To je bila jedna od prvih lekcija. U Zvezdi, kao klinac, grejao je klupu. U drugoj sezoni je mislio da ima šansu da bude starter, ali ga je (potpuno zasluženo) izgurao jedan stariji, iskusniji štoper. Njegov posao je bio da ga na treningu "ubija" od posla, da ga tera da bude još bolji. Iako je bio razočaran, nije bio besan, nije mu podmetao nogu. Te godine je Zvezda uzela duplu krunu, i iako nije mnogo igrao, bio je presrećan zbog uloge koju je imao.

Sledeće sezone, postao je starter i kapiten. Mislio je da je zacementirao mesto. Ali klub je doveo zvučno pojačanje. Trener je bio uporan da i on mora da igra, i odlučio je da ih rotira. Delili su minutažu, iako je Vidić često mislio da igra bolje. Ali odbio je da se duri i kukam, jer je hteo da bude fokusiran na uspeh tima.

Seća se jednog derbija. Pojačanje je odigralo sjajno prvo poluvreme. Na pauzi mu je trener rekao da ostaje na klupi. Bio je to udarac u stomak. Pobedili su, a posle pobede u derbiju, tradicija je da kapiteni povedu pesmu sa navijačima. Bio je slomljen, ali je stao ispred "Severa" i drao se iz petnih žila. Bio je siguran da su ljudi znali da je razočaran, ali hteo je svima da pokaže da podržava i saigrača i tim. Osetio je da ga je to zauvek povezalo sa saigračima. Nekoliko utakmica kasnije, vratio se kao stalni starter.

Način na koji se poneo tada, kad stvari nisu išle kako je hteo, bio je ključan za njegov razvoj kao lidera. Nastavio je da kida na treninzima, stavio je tim ispred sebe i uvek podržavao saigrače. Ta promena u glavi je postavila temelje za ostatak njegove karijere.

2. Ceni "radnike" i "gremlinе" u timu.
U Mančesteru su imali jednog zadnjeg veznog, pravog "radnika" čiji je posao bio da kvari igru protivnika. To je krvav posao za koji se ne dobija slava. Ali tadašnji kapiten je uvek pred novinarima govorio: "Nema tog igrača s kojim bih radije išao u bitku od njega." To priznanje je tom momku značilo sve. To je na Vidića ostavilo ogroman utisak. Počeo je da stiče naviku da hvali igrače na tim "nepopularnim" pozicijama – ne samo zato što su zaslužili, već i da bi drugima pokazao da niko ne sme biti nevidljiv.

Kada je on postao kapiten, stalno je ulazio kod odbrambenih igrača i govorio im da bez njih nema uspeha. Jedne sezone, kada su primali previše golova iz prekida, rekao im je: "Za svaku utakmicu gde ne primimo gol, ja svakom od vas plaćam 500 funti." To su bili sportisti koji zarađuju ogroman novac, ali činjenica da ih plaća iz svog džepa im je nešto značila i motivisala ih.

Pravi lideri, po njemu, idu i korak dalje. Cene one koji ne igraju, ali podržavaju tim – ekonoma, fizioterapeute, kuvare. Jedno obično "hvala, majstore" znači neverovatno mnogo. Da bi tim bio šampionski, svako mora da se oseća vrednim, a na liderima je da se postaraju za to.

3. Postavi standard i stvori kulturu gde se gine na svakom treningu.
U Mančesteru je postojala grupa igrača koji su se takmičili u svemu: ko će prvi doći u teretanu, ko će odgledati više snimaka, ko će ostati duže na treningu. Ljudi misle da ih je Ferguson terao na to, ali u toj kulturi, oni su sami od sebe zahtevali više. Dešavalo se da trener kaže da se trči 20 sprintova, a Vidić bi ustao i rekao: "Ma kakvih 20, momci, trčimo 30, i to na nož!" Nije ga zanimalo šta kaže Šef; bilo je važno da rade jače jer je njima bilo stalo.

Vidić smatra da u profesionalnom fudbalu mnogi igrači igraju na 70% ili 80% svojih mogućnosti. Jedina nada da se taj krug prekine jeste da ljudi unutar tima guraju jedni druge da budu bolji. On ne tvrdi da ima magični štapić za to, ali modelom ponašanja i postavljanjem viših očekivanja, uspevao je da izvuče dodatnih 5% ili 10% iz igrača.

Ponekad je bilo reč o iskrenijoj komunikaciji. Pošto su saigrači znali da mu je stalo, mogao je da ih kritikuje bez uvijanja. "Hoćeš da te lažem i tapšem po ramenu, ili da ti kažem istinu u lice? Nisi bio spreman danas, nisi bio na svom nivou. Trebaš nam bolji," umeo je da kaže. Što je stariji, sve više shvata da kad mu neko saspe istinu u lice, to je često najbolji znak da mu je zaista stalo.

4. Pročitaj svakog saigrača i nađi "žicu" koja ga pokreće.
Svaki fudbaler je priča za sebe. Neke motiviše novac, neke slava, neke mediji. Veliki lideri ovo prepoznaju instinktivno. Vidić često daje primer dvojice napadača sa kojima je igrao. Jedan je bio mentalno jak i najbolji način da se motiviše bio je da ga isprovocira rečima: "Brate, nešto si mi spor danas, da se nisi ulenjio?" Ovaj bi se naljutio, ali bi tu energiju kanalisao da pokida na terenu. Drugi, virtuoz sa loptom, bolje je reagovao na podršku: "Majstore, onaj pas ti je bio poezija."

Bilo da si trener ili kapiten, naučiš da 90% vremena trošiš na onih 10% najproblematičnijih igrača. Vreme uloženo u njih se isplati, jer ne podižeš samo njihov učinak, već sprečavaš da srozaju sve ostale.

5. Razumi i dopuni stil glavnog šefa.
Većinu karijere je igrao za Ser Aleksa Fergusona, najvećeg trenera u istoriji. Fergusonov stil, fokusiran na disciplinu i odgovornost, često je bio zasnovan na strahu. Zato se Vidić, kao lider tima, trudio da to dopuni time što će biti pozitivniji.

Ferguson nikad nije bio previše blizak sa igračima, jer je teško to raditi kad znaš da ćeš ih kad-tad prodati ili otpisati. Zato je Vidić radio suprotno: trudio se da upozna saigrače duboko, da im pokaže da mu je stalo do njih lično, van terena. Smatra da je njegov stil dopunjavao Fergusonov. Ferguson je imao sreće da ima nekoga ko može da oseti puls tima, a tim je imao sreće da ima takvog lidera.

6. Prepoznaj i bori se protiv spoljnih sila koje izazivaju sebičnost.
Lideri moraju da shvate da spoljne sile, poput menadžera, medija i porodice, guraju igrače da budu sebični. U savršenom svetu, napadačima bi bilo svejedno ko daje golove, dokle god tim pobeđuje. U stvarnosti, menadžeri ih upozoravaju da će im loša statistika uticati na sledeći ugovor. Kao lider, Vidić je morao da razume te pritiske i neprestano ponavlja poruku "tim na prvom mestu".

7. Stvorite prilike da se povežete kao ljudi, van terena i svlačionice.
Kritikovanje timskih večera i druženja je, po njemu, neverovatno kratkovido. Liderstvo se tiče izgradnje poverenja, a to dolazi iz zajedničkih iskustava van terena. Njegovi saigrači i on su redovno provodili vreme zajedno – na roštilju, igrajući karte, družeći se. Voleli su da budu zajedno. Uspeh tima nije bio izgrađen samo na fizičkim atributima, već i na emocijama i želji da ne iznevere jedni druge.

Šta pomaže, a šta odmaže
Ponašanja koja je Vidić praktikovao mogu pomoći svakom timu, ali postoje i sile koje rade protiv toga.

Karakter se formira rano. Njegovo iskustvo ga je naučilo da su nesebičnost, disciplina i poniznost usađene u čoveka dok je još dete. Što si poneo iz kuće, to ti je.

Lideri rade unutar sistema. Uspeh Mančester Junajteda iz tog perioda nije bio zasluga jednog čoveka – trenera, vlasnika ili kapitena. Bila je to "mašinerija", kompleksan sistem discipline, pripreme i mentaliteta koji se gradio godinama.

Stil lidera se razvija s vremenom. U prvoj sezoni u Mančesteru bio je rezerva, ali je liderstvo pokazivao na male načine, ostajući duže na treningu sa mlađim igračima. Godinama kasnije, kao iskusni kapiten, vodio je tim na potpuno drugačiji način. Liderstvo se, kao i fudbalska veština, uči i razvija.

Vidić ostaje optimista da više ljudi mogu postati bolji lideri i saigrači. Koliko god je voleo da diže pehar Lige Šampiona, shvata da bi uticaj pomaganja organizacijama da postignu uspeh kroz timski rad mogao biti daleko veći. Njegova karijera, izgrađena na krvi, znoju i posvećenosti timu, najbolji je dokaz te filozofije.