Često čujemo poslodavce i poslovne lidere kako žale nad neželjenom razlikom između onoga što studenti uče na fakultetu i onoga što se zaista očekuje da znaju kako bi bili spremni za posao. To je posebno alarmantno s obzirom na veliki — i još uvek rastući — broj ljudi koji završavaju fakultet: više od 40% osoba u dobi od 25 do 34 godine u zemljama OECD-a, i gotovo 50% osoba iste dobne grupe u Americi.
Iako postoji jasan naglasak na obrazovanju — nedavni izveštaji iz The Economist-a sugerišu da povrat ulaganja u fakultetsku diplomu nikada nije bio veći za mlade ljude — dodata vrednost fakultetske diplome opada kako broj diplomaca raste. Zato će fakultetska diploma povećati zarade za više od 20% u subsaharskoj Africi (gde su diplome relativno retke), ali samo 9% u Skandinaviji (gde 40% odraslih ima diplome). Istovremeno, kako kvalifikacije sa univerziteta postaju uobičajene, regruteri i poslodavci će ih sve više zahtevati, bez obzira da li su zaista potrebne za određeni posao. Dakle, iako visokoškolske diplome još uvek mogu dovesti do bolje plaćenih poslova, isti poslodavci koji dodeljuju ove poslove sebi i mladima nanose štetu ograničavajući svoj bazen kandidata na diplomce. U doba sveprisutnih poremećaja i nepredvidive evolucije poslova, teško je tvrditi da je akademsko znanje koje je istorijski povezano sa fakultetskom diplomom još uvek relevantno.
Postoji nekoliko argumenata zasnovanih na podacima koji dovode u pitanje stvarnu, a ne percipiranu, vrednost fakultetske diplome. Prvo, metaanalitički pregledi već dugo pokazuju da je korelacija između nivoa obrazovanja i radne uspešnosti slaba. U stvari, istraživanja pokazuju da su rezultati inteligencije mnogo bolji pokazatelj radnog potencijala. Ako bismo birali između kandidata sa fakultetskom diplomom i kandidata sa višim rezultatom inteligencije, možemo očekivati da će ovaj drugi nadmašiti prvog u većini poslova, posebno kada ti poslovi zahtevaju konstantno razmišljanje i učenje. Akademske ocene ukazuju na to koliko je kandidat studirao, ali njihov rezultat na testu inteligencije odražava njihovu stvarnu sposobnost učenja, zaključivanja i logičkog razmišljanja.
Fakultetske diplome su takođe povezane sa društvenom klasom i igraju ulogu u smanjenju društvene pokretljivosti i povećanju nejednakosti. Mnogi univerziteti biraju studente na osnovu zasluga, ali čak i izbor na osnovu zasluga je isprepletan sa varijablama koje smanjuju raznolikost prijavljenih kandidata. U mnogim društvima postoji snažna tendencija asortativnog parenja na osnovu prihoda i klase. U SAD-u, imućni ljudi su skloniji udaji za druge imućne ljude, a porodice sa više novca mogu priuštiti plaćanje škola, instruktora, vanškolskih aktivnosti i drugih privilegija koje povećavaju šanse njihovog deteta da pristupi elitnom fakultetskom obrazovanju. To, zauzvrat, utiče na celokupnu trajektoriju budućnosti tog deteta, uključujući i njegove buduće karijerne izglede — pružajući jasnu prednost nekima i jasnu nepravdu drugima.
Kada poslodavci pridaju vrednost univerzitetskim kvalifikacijama, to je često zato što ih smatraju pouzdanim pokazateljem intelektualne sposobnosti kandidata. Ako je to njihov fokus, zašto ne koristiti psihološke procene umesto toga, koje su mnogo prediktivnije za buduću radnu uspešnost, i manje su isprepletene sa socijalno-ekonomskim statusom i demografskim varijablama?
Imajući to na umu, univerziteti bi znatno mogli povećati vrednost fakultetske diplome ako bi više vremena posvetili učenju svojih studenata kritičkim mekim veštinama. Rektruteri i poslodavci retko će biti impresionirani kandidatima osim ako ne mogu da pokažu određeni stepen veština komunikacije s ljudima. To je možda jedna od najvećih razlika između onoga što univerziteti i poslodavci traže kod aplikanta. Dok poslodavci žele kandidate sa višim nivoima emocionalne inteligencije, otpornosti, empatije i integriteta, to su retko osobine koje univerziteti neguju ili biraju prilikom prijema. Kako uticaj veštačke inteligencije i disruptivne tehnologije raste, kandidati koji mogu obavljati zadatke koje mašine ne mogu postaju vredniji — i to naglašava rastući značaj.
Harvard Business Review
by